ГОСПОЂИЦА ИВЕ АНДРИЋА: ПРОБЛЕМ ФОКАЛИЗАЦИЈЕ И ПРИСТУП „СУБЈЕКТ-ПОЗИЦИЈИ”

Аутори

  • Татјана Росић Институт за књижевност и уметност

Кључне речи:

Иво Андрић, Госпођица

Сажетак

Главни женски лик романа Госпођица Иве Андрића једна је од ретких женских фигура која – у доминантно патријархалалној историји српске књижевности и културе – добија а „приступ статусу субјекта” а тиме и приступ статусу активног, одговорног актера у ширем историјском процесу. У раду се преиспитује начин на који се у роману представљају последице те историјски и културолошки ретке ситуације. Наратор у трећем лицу мушког рода сугерише да приступ ћерке јединице „субјект позицији” у породици Радаковић нарушава како неприкосновено обичајно право патријархалне заједнице (по коме се симболичка добра уобичичајено наслеђују „са оца на сина” а не „од оца ка кћери”), тако и сигурност постојећег патерналистичког поретка што резултује друштвеном осудом по којој Госпођица није достојна да заузме „статус субјекта” коме је стицајем околности добила приступ. Приступ субјект-позицији испоставља се, тако, кобним по главну јунакињу Госпођице која или није разумела своју улогу наследнице или се нашла на месту које јој, по принципу дистрибуције друштвених/симболичких родних улога, не припада и на коме не би смела да буде. У оба случаја Андрићев роман Госпођица као да изнова потврђује парадигматску ситуацију патријархата у којој је женска фигура у ширем историјском контексту увек осуђена или на анонимност или на низ транансформација и изобличења које је преображавају у неприродног, хибридног родног мутанта чудовишног моралног склопа. Или, к како то Андрићев роман успешно демонстрира, и на анонимност и на непоколебљиву јавну осуду истовремено.

Author Biography

Татјана Росић, Институт за књижевност и уметност

Татјана Росић рођена је 1962. године у Београду. Докторирала, магистрирала и дипломирала на Филолошком факултету у Београду. Као стални истраживач-сарадник ради на Институту за књижевност и уметност у Београду, на пројекту „Савремене књижевне теорије и њихова примена”. Предавач је у Центру за женске студије у Београду. Поред књижевне теорије историје српске књижевности активно се бави и студијама културе и рода, с посебним фокусом на савремене теорије маскулинитета. Аутор је књиге Произвољност дневника: романтичарски дневник у српској књижевности (1994) и антологијског избора из савремене српске прозе, Бизарни раскази, објављеном на макекедонском језику 2002. године у Издавачкој кући Магор из Скопља. Аутор је бројних студија и есеја из историје и теорије српске књижевности, као и из области студија културе и рода.

Референце

Jacques Derrida, The Gift of Death, translated by David Wills, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1995.
Mieke Bal, Death & Dissymmetry: The Police of Coherence in the Book of Judges, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1988.
Иво Андрић, Госпођица.
Владимир Бити, Појмовник сувремене књижевне и културне теорије, Матица Хрватска, Загреб, 2000.
Данило Киш, „О Андрићевој Госпођици”, у: Живот, литература, Сабрана дела, приредила Мирјана Миочиновић, БИГЗ, Београд, 1995.
Џудит Батлер, Тела која нешто значе, о дискурзивним границама „пола”, превод са енглеског Славица Милетић, Б 92, Београд, 2001.
Емил Бенвенист, „О субјективности у говору”, у: Проблеми опште лингвистике, превод Сретен Марић, Нолит, Београд, 1975.
Жак Дерида, Политике пријатељства, прев. Иван Миленконковић, Београдски круг, 2001.

Downloads

Објављено

30.06.2006

Како цитирати

Росић, Т. (2006). ГОСПОЂИЦА ИВЕ АНДРИЋА: ПРОБЛЕМ ФОКАЛИЗАЦИЈЕ И ПРИСТУП „СУБЈЕКТ-ПОЗИЦИЈИ”. Наслеђе, 3(4), 39–54. преузето од http://nasledje.kg.ac.rs/index.php/nasledje/article/view/43