ЛУДИЛО КАО СТВАРАЛАЧКИ ПРИНЦИП КОД ВИЛИЈЕА ДЕ Л’ ИЛ АДАМА
Кључне речи:
surnaturel, Villiers de l’ Isle-Adam, fantastique, merveilleux, science-fiction, folie, critique, du matérialisme et du positivisme, caricature, bouffonnerie, nouvellesСажетак
У XIX веку, веку сцијентизма, изразила се читава једна генерација приповедача фантастике, којој припада и Вилије де л'Ил-Адам. Он је нарочито познат по својим збиркама приповедака, пре свега по збирци Окрутне приче. Декларисани непријатељ материјализма, Вилије се обрушава на обичаје свог века у псeудо-научним делима чији протагонисти измишљају машине које величају култ профита и осредњости. Љубав је такође мета ових текстова, чији ликови обожавају прељубу и проституцију: човек еволуира у наопаком свету чију су становници изгледа погођени безумљем. Вилије даје најбоље од себе у причама у којима негује чудесно и фантастично. Отклањајући лакрдију својствену његовим „саркастичним текстовима“, он описује личности у фази ирационалног, као што је гроф д’Атол који верује да ће васкрснути своју супругу Веру само снагом сопствене љубави. Вилијеове фантастичне приче приказују анти-јунаке који су често материјалисти. Они се тако сукобљавају са натприродним феноменима који кваре њихову ароганцију наводећи их на поноре где разум пропада. Зато је наративни свет Вилијеа де л’Ил Адама налик на азил чије становнике, на различитим ступњевима, обузима лудило. Изгледа да је, код њега, ово лудило основ књижевног стварања.
Референце
„L’Héroïsme du Dr Halidonhill“, HI, OC II.
„Le Traitement du Dr Tristan“, CC, 264.