РУГАЛАЧКА ВЕСЕЛОСТ МАРСЕЛА ЕМЕА
Кључне речи:
Marcel Aymé, rire jubilatoire, iconoclaste, farce, fabliau, sottieСажетак
У низу приповедака Марсела Емеа одјекује весели и ругалачки смех који дело овог писца повезује не само с раблеовском традицијом него и са наслеђем средњовековних жанрова који су се у француској књижевности развијали на маргинама институционализоване културе, а то су фарса, фаблио и сотија. Њихов утицај видљив је у честим преокретима ситуација, убрзаном ритму и нескривеној опсцености, али и у непрестаном поигравању с амбивалентношћу језика те израженој склоности ка буквализацији метафоричних израза. Привлачност ових родова за Марсела Емеа лежи у чињеници да су они успешно развили поступке пародирања свега што је клишетирано и стереотипно у језику и друштвеној стварности. Напајајући се из ових врела француске књижевности Марсел Еме разоткрива апсурдност општеприхваћених идеја, жигоше лицемерје лажног говора и подрива светогрдним смехом многе доктринарне вредности своје епохе.
Референце
Aubrit 2002: J.-P. Aubrit, Le conte et la nouvelle, Paris: Armand Colin / VUEF. Aymé 1950: M. Aymé, En arrière, Paris: Gallimard.
Aymé 1972: M. Aymé, Le passe-muraille, Paris: Gallimard, coll. Folio.
Aymé 1998: M. Aymé, Œuvres romanesques complètes, vol. II, Paris: Gallimard, coll. Pléiade.
Aymé 2001: M. Aymé, Lettres d’une vie, Paris: Les Belles lettres / Archimbaud.
Bakhtine 1978: M. Bakhtine, Esthétique et théorie du roman, Paris: Gallimard.
Rougemont 1972: D. de Rougemont, L’amour et l’Occident, Paris: Plon.
Vandromme 2009: P. Vandromme, Marcel Aymé, journaliste à contre-emploi, in: Pol Vandromme, Une famille d’écrivains. Chroniques buissonnières, Paris: Éd. du Rocher.
Zink 1992: M. Zink, Littérature française du Moyen Âge, Paris: Quadrige / PUF.